Poniranje u pripovedni svet Selene Dukić zapanjujuće je i transformativno iskustvo. Tamo nas, između ostalog, očekuje suvereno vladanje ključnim novelističkim tradicijama 19. i 20. veka, naročito realističkim i naturalističkim, kao i intuitivna, spontana reakcija na glavne tokove modernizma i avangarde (u srpskom i jugoslovenskom kontekstu). A očekuje nas i najneposredniji susret s lepotom, dubinom, hrabrošću i inventivnošću; sa (anticipativnom) snagom, samosvojnošću i samoniklošću; rečju – autentičnim talentom.

Selena Dukić se u svojoj umetnosti nije vodila poetičkim programima, pamfletskim proklamacijama, decidnim polemičkim pozicijama, već je, sledeći vlastiti stvaralački impuls, progresivno dostizala visok stepen osobene poetizacije proze, lingvističkog ludizma, osporavanja sintaksičkih, formalnih, žanrovskih, ali, uporedo s tim, i društvenih (pre svega, klasnih i rodnih) konvencija i dekoruma, konstruktivno problematizujući i dekonstruišući dominantni (buržoaski i/ili patrijarhalni) sociokulturni i simbolički poredak.

O njenom opusu može se, između ostalog, a na tragu njene pripovetke „Dečak ide i zviždi”, razmišljati kao o žanrovski, poetički i stilski polivalentnom, heterogenom prostoru kontinuiranog prevođenja „dečije melodije” na „muziku odraslih ljudi” i obratno.