Tragična srpska bajka... Nalazimo se u nestvarnom koje je pretrpano stvarnim, i to je zastrašujuće... Progoni nastavljaju dela rata: svi ratovi u jednom, i sva doba pomerena da bi se bolje potvrdila... Ovde se uobličuje jedan nematerijalni Kafka i neprijatelj veka u kome ništa nije pravo, izuzev imaginacije koja spasava vrstu od njenih sopstvenih zločina... Rečitativ Vidosava Stevanovića, lepotom svoga jezika i prodornom muzikom, baca nas u halucinaciju gde se čovek istovremeno stvara i samorazara, gde je sreća ista stvar kao nesreća.

Jedan Srbin izdajnik u svom narodu i genijalan pripovedač... Ono što očarava pre svega, i prilikom čitanja, to je smelost i lepota hiperbola. U pejsažu čarobnjačkih oblaka, nisu to četiri konjanika Apokalipse, njih je hiljadu. Na zemlji predanoj snazi zla, prženoj suncem do konačnog raspada, bilo natruloj i tečnoj posle potopa, pojavljuju se poludivovi bez glava, žene poluboginje-polusmrtne, koje u svojim bedrima nose čitave narode, pustinjaci lišeni razuma koji naizmenično umiru i rađaju se...