Zašto porcelan? Možda zbog njegove prozračnosti, beline, tvrdoće ali i krhkosti – osobina koje se stiču dugim i složenim radom sa tvarima koje su tek nešto više od obične gline, zemlje, blata i peska. Tek, sirovi oblici dobijaju svoju konačnu formu na paklenim vrelinama peći iz kojih izlaze preobraženi. Radivoj Šajtinac, ponovo, a drugačije, svojim romanom u slobodnom stihu, slaže krhotine iskustava i sećanja, rasutih i zapretenih u maglovitim prostorima prošlih dana. Sastavlja svojom začudnom poetikom razbijene delove porcelanske posude života, poigravajući se, s ironijom, ponegde ljutito, drugde ubadajući naoštreno gnevno pero u najbolnije mesto. Roman Porcelan je lična skrivnica, tabernakl u koji je Šajtinac pohranio proživljene i neispunjene želje, gde pod pepelom sagorelih dana čuva proživljenu lepotu i teskobu, bezbrojne trenutke prosvetljenja sitnicama od kojih se sastoje kratki, električni spojevi u sinapsama duše. Otvara je pred čitaocem bez zazora, nudeći posudu punu praha ispunjenih i propuštenih dana, gorkog pića davno proigranih prilika, neispisanih knjiga i zaboravljenih pesama, topline i studeni. I obračunava se izazovno, sa teskobom onoga neizvesnog (a tako izvesnog i očekivanog, čije se ime ne pominje!) pred kojim gradi štit jakih, oporih, iskrenih poetskih iskaza koji se negde obrušavaju, drugde utiču mirno u jedinstven tok ove neobične knjige, koja zavodi svojim rukavcima i tamnim virovima.

Milan Ristovic