Dnevno-noćni zapisi od kojih je sačinjena ova knjiga, zapisivani su krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, dakle, u vreme kada su se na prostorima Evrope odigrali događaji koji su bitno uticali na sudbine mnogih ljudi koji su te prostore natanjivali, ali koji su mene lično, ipak, malo tangirali. Iz monoloških rudimenata koji su se najčešće rađali prilikom svakodnevnih šetnji obalom Dunava, nastajale su nešto kasnije tekstualne minijature kojima je teško odredti žanrovsku pripadnost. No, možda, to i nije toliko važno, iako smatram da je opredeljenost za određeni žanr znak hrabrosti i umetničkog poštenja. U svakom slučaju, moglo bi se reći da je ovo neka vrsta pseudo-dnevnika jednog pseudo-pisca u pseudo-vremenu, nazvanom još i doba tranzicije, kao da postoji neko drugačije vreme koje nije tranzicija.
[...]
Svako pisanje je ujedno i oproštaj od pisanja. Svi su pisci, lažni ili pravi, zaljubljeni u svoje pisanje, u svoju umetnost, što je pomalo degutantno. Ali to u ovom slučaju više i nije važno. Bolje bi mi bilo da svoje misli posvetim Robinsonu Krusou, Utnapištimu dalekom ili Nereju neuhvatljivom u njegovom morskom plićaku. Jarac na koga je Kruso naišao u ostrvskoj pećini je večni Astralis, ozvezdana priroda... ma, šta!
— Iz pogovora autora